Reče mi jedan čoek
REČE MI JEDAN ČOEK, ĆERAĆEMO SE JOŠ KAD BUDEM MLAĐI
Predstava „Reče mi jedan čoek, ćeraćemo se još kad budem mlađi“ je nastala po delima našeg čuvenog pisca i akademika, Matije Bećkovića („Reče mi jedan čoek“, „Ćeraćemo se“ i „Kad budem mlađi“). Glumac Petar Božović potpisuje adaptaciju i režiju, a i glumi u ovoj monodrami. Scenograf Boris Maksimović je zadužen za kostim i scenografiju.
Autentičnog izraza i jezika jedne usmene civilizacije, gde je jezik mnogo više od sredstva sporazumevanja, ova monodrama, kao i Bećkovićeva poezija, otkriva specifičan duh, filozofiju i mentalitet jednog naroda, oplakuje njegove borbe i stradanja, duhovita je kritika njegovih ćudi i tvrdoglave naravi, večite potrebe za obračunavanjem s drugima, njegovih maštanja o tome šta će da bude kada dođe vreme koje ne može doći.
Akcenat ove predstave je isključivo na samom glumcu i njegovom govoru, intenzivnoj i uzbudljivoj interpretaciji Petra Božovića, čime se naglašava i ističe sva snaga i emocija ovih poema.
Kako Petar Božović voli da kaže, u ovoj „triptih“ monodrami ima smeha, gorkog smeha, tužnog smeha, tužbalica, grohotnog smeha i smeha samom sebi, što je čovek današnjice odavno zaboravio da radi.
U ovoj predstavi smeha nikada ne nedostaje, a prekidaju ga samo aplauzi upućeni legendi našeg glumišta i njegovoj nenadmašnoj interpretaciji Bećkovićevih stihova.
Tri poeme Matije Bećkovića, znalački je odabrao i adaptirao za pozornicu bard srpskog glumišta, Petar Božović, a monodrama upotpunosti odgovara aktuelnoj opsesiji savremenog čoveka:
„Ćeraćemo se još“, zasiniva se na sučeljavanju dve neprijateljske skupine („Mi“ i „Oni“) i predstavlja umetnost verbalnih varijacija na temu sukoba koji niti imaju početak niti kraj. Sve vreme govori se o čovekovoj potrebi da se sukobljava sa drugima, pa da i čitav život provede u osmišljavanju strategije i taktika tog obračuna.
„Reče mi jedan čoek“ je smeštena u Rovcima u Crnoj Gori, gde je nastala cela jedna usmena civilizacija čija je filozofija jezik, a jezik pamćenje. U Rovcima se ništa ne događa osim u jeziku. Reći nešto smisleno najveća je zadužbina.
„Kad budem mlađi“ neprestano je maštanje junaka o tome šta će biti kad dođe vreme koje ne može doći i kada će se desiti ono što ne može da se desi.