fbpx

KAKO VREME BRZO PROLAZI

KAKO VREME BRZO PROLAZI

Branislav Nušić

Scenski kolaž jednočinki
priredio dr Raško Jovanović

Režija – Marko Misirača
Scenograf – Boris Maksimović
Kostimograf – Danica Rakočević
Kompozitor – Branislav Pipović
Scenski pokret – Pjer Rajković

Igraju:
Ivan – Branko Đurić
Olga – Dragana Mrkić
Ana sobarica -Vasilija Kokotović
Nušić – Saša Joksimović

Branislav Nušić

Kako vreme brzo prolazi, scenski kolaž Nušićevih jednočinki sadrži četiri Nušićeva dela. Priređivač ih je svrstao u niz ovim redom: Pod oblacima, drama u jednom činu, Miš, šala u jednom činu; Kod advokata, jedna scena i Pod starost, crtica u jednom činu, da bi ostvario jedinstvenu dramsku celinu, koja bi se mogla označiti kao scene iz bračnog života. Problem koji se obrađuje u prvom delu kolaža Pod oblacimaunekoliko je sličan sa temom u Nušićevoj drami Tako je moralo biti. Naime, ako je u toj drami suprug,  Đorđe, pritešnjen manjkom koji je načinio u službenoj kasi da bi omogućio nešto luksuzniji život svojoj supruzi i  tazbini, u očekivanju skore inspekcije u bezizlaznoj situaciji, jer ne može da nadoknadi novac, tako je  i ovde Ivan, prokockao novac u noći uoči dana kada treba da otputuje i da ga preda nekome u unutrašnjosti te mora potražiti rešenje takve nezavidne situacije. I kao što Đorđe, u drami Tako je moralo biti mora pristati da njegova supruga zatraži novac od svog negdašnjeg ljubavnika, ovde imamo obratnu situaciju – Ivan, uz saglasnost svoje supruge Olge, treba da  potraži novac od žene sa kojom je pre braka bio u ljubavnoj vezi. Ali, potom će pred ovim bračnim parom iskrsnuti i drugi problemi, pored ostalih obostrana nevernost, koja će Olgu dovesti i kod advokata zbog pokretanja brakorazvodne parnice, da bi se posle razmirica zbog bračnih izleta u prošlosti, na kraju, u jednočinki Pod starost  Ivan i Olga pomirili kad ih sin obavesti da su dobili unuka.

Dr Raško V.  Jovanović

Ovaj scenski kolaž pokazuje veliko Nušićevo majstorstvo u stvaranju malih dramskih formi, ali i njegovu moć opservacije u tretiranju pojava iz života običnih ljudi. Na taj način on se dodiruje sa Kostom Trifkovićem  svojim neposrednim prethodnikom u našoj drami čijim se delom oduševio još u ranoj mladosti, kada je živeo u Smederevu.  O tome je sam Nušić napisao: „… Jedne od takvih večeri koje sam probavio oslonjen na binu pozorišta kod „Zelenog venca“, došao sam do onoga saznanja koje sam kao otkrovenje pomenuo. Digla se zavesa i ja sam na pozornici  spazio ljude bez mačeva i oklopa, onakve iste ljude kao što su oni što dolaze mome ocu, posla radi, i onakve iste žene koje dolaze mojoj majci na poselo. To veče gledao sam prvi put  Kostu Trifkovića. To veče mi se ukazalo otkrovenje: da je život, običan život, pozorište.“.. I zaista, čitavo svoje raskošno delo Nušić je stvorio smatrajući da je život pozorište.