... I kao što Makondo ima svojih ”Sto godina samoće” i polako zarasta u travu, tako i kuće u mom Kraju zarastaju u bršljen i paučinu!
Svakoga dana jedna kuća manje, jedna porodica manje... Poneki odškrinut prozor, a iza njega neki trošni, pohabani ljudi!
Da li su još živi? Da li se iseljavaju? Da li su mogli nešto da promene?
Kada jedan narod izgubi ideju o budućnosti osuđen je na propast! Bila sam svedok tog propadanja, zato sam ovaj komad morala da napišem!
Ljiljana Lašić |
