Kategorija: Predstave

Zakasotina

Dragan Marjanović
„ZAKASOTINA”

ŽENA BEZ SRCA

Branislav Nušić „ŽENA BEZ SRCA” Adaptacija – DR RAŠKO V. JOVANOVIĆ Režiser – SLAVENKO SALETOVIĆ Scenograf – BORIS MAKSIMOVIĆ Kostimograf  – DANICA RAKOČEVIĆ Muzika – BRANISLAV PIPOVIĆ Igraju: Dr Jakšić – MARKO ŽIVIĆ Dr Stefanović – MIHAILO LAPTOŠEVIĆ Policijski agent – opširnije

Velika Novogodišnja frka

„VELIKA NOVOGODIŠNJA FRKA“

Radnja se odigrava uoči Novogodišnje noći. Dečak Vule ostaje sam sa svojim malecnim bratom u kući. Dosadna noć, koja je započela cuvanjem mladjeg brata, prerasta u pravu avanturu…pojavljuje se Zla Vila koja posipa decu carobnim prahom, tako omamljene ukrade i odvodi na ozloglasenu planetu Jupiter. Ali tu je i Snezna Kraljica, koja svojom dobrotom i hrabrošću posle mnogo peripetija i zavrzlama spašava dečaka i njegovog malog brata i preobražava Zlu Vilu u Dobru. Na kraju svi zajedno, zadovoljni i uz pesmu, dočekuju Deda Mraza i njegove poklone.

Predstava traje oko 40 minuta.
Uloge:
Zla Vila – Violeta Kroker
Snezna Kraljica – Dragana Mrkić
Dečak Vule – Vukašin Djordjevic
Deda Mraz

Režija i muzika – Lolla Petrovski

 

GENERALNA PROBA NUŠIĆA

GENERALNA PROBA NUŠIĆA

Po Branislavu Nušići / Miljan Prljeta

Predstava GENERALNA PROBA NUŠIĆA je vodviljska komedije u kojoj troje glumaca tumače dva i po umetnika koji se hrabro hvataju u koštac sa Nušićevim delom “Gospođa ministarka”.

Publika prati proces stvaranja predstave od prve probe do premijere. Rad na predstavi dovodi do usijanja ionako već komplikovane odnose. Ipak, posle niza peripetija, generalna proba je neočekivano uspešna i najavljuje hit predstavu…

U predstavi GENERALNA PROBA NUŠIĆA publika ima priliku da vidi delove najpoznatijih scena iz Nušićeve komedije “Gospođa ministarka”, pa je ova predstava svojevrsni omaž našem najboljem komediografu.

 

 

 

 

UJEŽ

UJEŽ

Tekst: Branislav Nušić
Režija: Velimir Mitrović

Igraju:
Milan Caci Mihajlović, Lepomir Ivković, Snežana Jeremić-Nešković, Dobrila Ilić, Nina Linta, Vesna Paštrović, Miljan Prljeta, Jovana Filipović, Jelisaveta Karadžić

POVODOM „UJEŽ-a“

Nušić:

Komediji nije zadaća da precizno, fotografski prikaže nosioce ljudskih slabosti onakve kakvi su, već na protiv, da njihove slabosti jače osvetli, da pojača i podvuče crte njihove fizionomije, da svoje junake stavi pod konveksno ogledalo u kome će se videti njihova izobličena figura. Samo na taj način može komedija i satira postići krajnji svoj cilj, izobličenje ljudskih slabosti…“

NUŠIĆ I ŽENE

U periodu svog najintenzivnijeg i najuspešnijeg komediografskog stvaranja, Branislav Nušić je napisao „Ožalošćenu porodicu“ (1934) i „Dr“ (1936). Između njih je smestio komediju „Ujež“ (1935). Ovaj komad je u njegovo vreme, a bogami i danas, izazivao otpore i kritike upravo onih o kojima je pisao. Ženama je, naravno zavisno od ugla gledanja, smetao Nušićev konzervativan stav o njihovoj ulozi u „životu i društvu“. Eto, dešavalo se da i poznati ljubitelj „nežnijeg pola“ doživi da ga popreko gledaju zagrižene predstavnice ženskih udruženja i organizacija…

Zato je adaptacija išla linijom da istakne one posledice koje proizilaze iz tog „društvenog angažmana“, one nedoumice i sukobe koji svoj pečat uvek najviše ostave na deci. Sažimala se povremena raspričana literarnost i prazan hod koga je u ovoj komediji bilo, a isticali elementi koji uzrokuju nove zaplete kojih kod Nušića uvek ima u izobilju.

Režija je, shodno tome, želela da individualizuje likove i da razvija one situacije koje akcentuju Nušićeve najbolje komediografske osobine. Velike simpatije koje je on gajio za svoje likove čine da njegove komedije danas zvuče isto onoliko aktuelno kao i u vreme kada su nastajale. „Ujež“ zato, danas može da se igra i kao klasika i kao savremeni tekst, mada smo se mi opredelili za vreme kada je komedija nastala. Aktuelnost koja izvire iz Nušićevog dela dokazuje nepromenljivost ljudske prirode i živopisnost našeg, domaćeg mentaliteta.
Velimir Mitrović

VLAST

VLAST

Tekst: Branislav Nušić
Režija: Radoslav Zlatan Dorić

Uloge: Lepomir Ivković, Milan Caci Mihajlović, Jelica Sretenović, Boško Puletić, Radovan Miljanić, Vjera Mujović, Marko Marković

Scenograf: Boris Maksimović
Kostimograf: Vesna Radović
Muzika: Miroljub Aranđelović Rasinski

Nušić i „Vlast“

Nušić svoju komediju „Vlast“ nije završio. Uprkos tome, to je bio i ostao jedan od njegovih najpopularnijih, takozvanih, „malih komada“. „Vlast“ se igrala, a i sada se igra najčešće uz „Analfabetu“ ili „Kiriju“, njegove, takođe, vrlo popularne komade.

Naravno, „Vlast“ je bila izazov za pisce i reditelje da je dopune, završe, dopišu joj kraj.

Prvi je to uradio, danas pomalo zaboravljeni, pesnik i satiričar Mile Stanković, zatim Novosađanin Rastislav Durman, a najpoznatija i najčešće igrana adaptacija „Vlasti“ je ona koju je napravio veliki reditelj Miroslav Belović.

Ni autor ovih redova nije tome odoleo. Za zrenjaninsko pozorište „Toša Jovanović“ napravio sam adaptaciju i režirao svoju verziju „Vlasti“.

Za Pozorište „Slavija“, prihvatio sam da uradim predstavu sa sopstvenom adaptacijom teksta, prilagođenu mnogim specifičnostima ovog pozorišta.

To je dosta radikalan pomak, iako sam se trudio da sačuvam sve ono najlepše od Nušića – a kako i ne bih.

Nasmejao se Ben Akiba nad nemanima karijerizma, korupcije, lopovluka, šićardžijstva, slavoljublja i vlasti, do te mere aktuelnih, da malo slabiji poznavalac Nućićevog dela prosto ne može da veruje da je komedija  „Vlast“ pisana davne 1938. godine.

Zaplet baziran na familiji kojoj se „posrećilo“ da joj zet bude izabran za ministra
otvara Pandorinu kutiju ostrašćenih želja i ambicija. Što  je manja zasluga, to je jača  neutoljiva sila lične koristi i protekcije.

Pokušao sam da i ja dam odgovor na to prokleto pitanje – šta je to vlast, kako je mi shvatamo, danas i ovde?

Svako vreme ima svoj odgovor. Možda se pred tim pitanjem zaustavio i Nušić – možda zato nikad i nije završio „Vlast“.

Radoslav Zlatan Dorić – pisac i reditelj

KARAMAZOVI

KARAMAZOVI / SABLASNI EROS

Režija: Vladimir Lazić
Dramatizacija: Milisav Milenković

Scenograf: Boris Maksimović
Kostimograf: Danica Rakočević

Muziku je odabrao Vladimir Lazić.

U predstavi igraju: Mihailo Janketić, Miljan Prljeta, Žarko Stepanov, Nebojša Đordević, Sanja Radišić i Ivana Kovačević.

Prepoznati zlo u čoveku! Uočiti ga u njegovom začetku, u samom zametanju, pre listanja i cvetanja, a možda još i ranije naslutiti, nazreti samu klicu njegovog pupljenja, eto upozorenja koje emituje Fjodor Mihajlovič Dostojevski i u KARAMAZOVIMA.

Strast koja bukne plamenom i traje požarnim mahnitanjem, čak podivljalom stihijom, pleni i njegovog imenjaka Fjodora Karamazova, kao i, naoko, one čedne, a poroka željne. Isti je taj plamen koji ozaruje Dmitrija, Ivana i Aljošu. Njegove vreline podjednako su zapljusnule Grušenjku i Katarinu.

Ako je ljubav najsrodnija sa muzikom, onda se i ova „ ruska ljubav“, sa svim ponornim tamama i uzletelim svetlosnim visinama, i u dramskom tekstu i u predstavi „Sablasni eros“, Vladimira Lazića, samo jedna od mogućih interpretacija nesvedenih i neobuzdanih Karamazova, Grušenjke i Katarine i kad jesu i kad nisu u medusobnim zagrljajima.

To jeste ljubav kojoj se teži kao poistovecivanju sa njom samom. A kad se ta čežnja izjalovi, kao kompenzacija , rađa se zlo, moć koja uništava.

A smrt i nagovoštena i ostvarena, kao i patnja, postaju neponovljiva kreacija svake uskraćene ljubavi!

Milisav Milenković

KIRIJA

KIRIJA

Tekst po motivima ,,KIRIJE“ BRANISLAVA NUŠIĆA: Radoslav Zlatan Dorić
Režija: Radoslav Zlatan Dorić

Scenograf / Kostimograf: VESNA RADOVIĆ
Kompozitor: Miroljub Aranđelović Rasinski
Koreograf: PJER RAJKOVIĆ

Igraju:
Ljiljana Blagojević, Branko Đurić, Bora Nenić, Staša Radulović, Milica Janketić, Stefan Trifunović, Nikola Ilić, Predrag Jovanović

UMESTO PREDGOVORA

Nušić je „Kiriju“ nazvao i „Šala u jednom činu“.

Da li je to danas šala, da li je to ikad bila šala?

Kad sam se, ponovo, po ko zna koji put našao pred „Kirijom“, upitao sam se; kako bi čitava Nušićeva igra izgledala danas?

Šta bi bilo sa porodicom, koja živi, tako kako živi i kod Nušića i u ovoj adaptaciji?

Ima li danas ljudi, koji, radeći pošteno i čestito, (ako imaju posao), ne mogu da sastave kraj s krajem, da prežive, da kao  Nušićevi junaci, ne mogu da plate kiriju?

Šta oni treba da rade?

Kako da sačuvaju svoju porodicu, ako je imaju? Ako se već nije raspala?

Treba li da se bune, štrajkuju, kradu, ubijaju…? Da seku sopstvene prste?

I tako, razmišljajući o svemu tome i o Nušićevoj „Šali“ – nastao je ovaj rukopis.

Od Nušića sam, logično, zadržao sve što sam mogao.

Ipak, možda se malo otelo, možda je sve više nego šala.

Jer Nušić je uvek Nušić!

Radoslav Zlatan Dorić

Nemam da platim i neću da platim

DARIO FO

NEMAM DA PLATIM

I NEĆU DA PLATIM !

Adartacija i režija: MILOŠ JAGODIĆ
Producent: RADIŠA DRAGOJEVIĆ
Scenograf i kostimograf: DRAGAN SOVILJ
Kompozitor: ILIJA RAJKOVIĆ
Koreograf: DANICA ARAPOVIĆ

Igraju:

Antonija ……………………………………………… MILICA ILIĆ
Đovani ……………………………………………….. MIROSLAV ŽIVADINOVIĆ
Margareta ……………………………………………. JELENA JANAĆKOVIĆ
Luiđi …………………………………………………… SAŠA RADIVOJEVIĆ
Narednik
Poručnik ……………………………………………… LJUBOMIR DENIĆ
Narednica
Svekrva ……………………………………………….. SUZANA STANKOVIĆ

Majstor svetla: Perica Blagojević
Majstor tona: Dragan Janošević
Garderoba i rekvizita: Spomenka Blagojević
Direktor: Miodrag Lukić

Trajanje 65 minuta

Nemam da platim i neću da platim

OLI MI GA DAT?

OLI MI GA DAT?

Matija Bećković

Režiser: Petar Božović

Scenograf: Boris Maksimović
Kostimograf: Danica Rakočević
Kompozitor: Branislav Pipović

Igraju:
IMANJA – Petar Božović
NEMANJA – Nebojša Ljubišić

Matija Bećković bolje od bilo koga zna da  osnovu za stvaranje velikog dela treba tražiti tamo gde je to rađeno i ranije i bez čega ne bi bilo najvećih naših dela. To jest u narodnom jeziku i u usmenoj književnosti pa se on vratio narodnim pesmama, Njegošu, Vuku odnosno najneposrednijem narodnom govoru, a posebno dijalektu, jer “dijalekti su dokumenti istorije”, kako reče akademik,  Pavle Ivić.
Jezik kojim govori M. Bećković u svojim poemama stvorila je plemenska zajednica, kao dokument o sebi ili kodeks svojih stavova.
M. Bećkovićevi junaci govore o svojim epskim akcijama, a što je život izolovaniji, siromašniji i skučeniji, to se više bogati taj jezik.
M. Bećković koristi sva sredstva da tu naraciju dramatizuje bilo monologom ili dijalogom, lelekom ili tužbalicom, a ponekad pesmom u dijalogu tako da stvori naraciju visokog dramskog napona, što čini i u poslednjem delu: “Oli mi ga dat?”

“Ima li išta što dosad nisi tražio
Dao sam ti ocu
Dao sam ti đedu
Dao sam ti prađedu
Dao sam ti čukunđedu
Daj mu sto puta
Ako ti i jednom zapamti
Neka me ne zovu
Nego vabe.. “